loader_50x90
loader_50x90
logo
Rubrika: Intervjui
Andrej Bereta: Naš školski sistem je otuđio pojedince od saradnje
još 25 min. čitanja
četvrtak
3. Avgust 2017.

Andrej Bereta: Naš školski sistem je otuđio pojedince od saradnje

0:30
Kustos Andrej Bereta govori o izložbi “Obični pojmovi”, koja predstavlja instalacije osmero mladih umjetnika, a rezultat je dva intenzivna semestra jedinstvenog procesa zajedničkog kreativnog rada, te o drugačijem kustoskom pristupu u direktnom radu sa umjetnicima
Andrej Bereta: Naš školski sistem je otuđio pojedince od saradnje
Andrej Bereta: Pojmovi kojima se bave umetnici su obični u sasvim profanom smislu, jer ih nebrojeno puta upotrebljavamo, u razgovoru sa drugima, u razmišljanjima
Izložba “Obični pojmovi” kustosa Andreja Berete, koja je tokom juna bila postavljena u Velikom salonu Banskog dvora u Banjoj Luci, predstavlja instalacije osmero mladih umjetnika, a rezultat je dva intenzivna semestra jedinstvenog procesa zajedničkog kreativnog rada koji je obuhvatao istraživanje, razvoj ideje, vizuelizaciju i saradnju sa drugim učesnicima. Kada je riječ o nastanku izložbe i njenoj koncepcijskoj zamisli, Andrej Bereta kaže:

- Izložba “Obični pojmovi” je, inicijalno i simbolički, završni ispit jedne generacije studenata Fakulteta lepih umetnosti Nezavisnog univerziteta u Banjoj Luci (NUBL). Za mene je, pored uloga njihovog predavača proteklih tri godine i mentora za celokupan razvoj svakog pojedinačnog dela i nastanka zajedničke izložbe, pozicija kustosa delovala dovoljno izazovno, jer sam poverovao da imamo kvalitetan proizvod, kojeg vredi predstaviti kao kulturni događaj. Nekad se stvari u životu ugodno poklope i nadovežu, pa imate utisak da ste pokrenuli neki niz pozitivnih aktivnosti. NUBL je podržao produkciju i logistiku, Banski dvor nam je ponudio veoma reprezentativan izložbeni prostor, u terminu koji smo i tražili, a mediji su pokazali zapažen interes da isprate ne samo otvaranje nego i celokupan tok izložbe sa pratećim programima. Studenti Sarah Delić, Marko Samardžić, Gordana Praštalo, Goran Vuk Mećava, Svjetlana Vignjević, Milan Samardžić i Željko Vučenović su uradili ogroman i najvažniji deo posla, u svim etapama nastanka izložbe, a za mene je to bio samo povod više da se profesionalno posvetim stvaranju koncepta postavke i samoj realizaciji.

image
Bereta: Sasvim prirodno smo pronašli i sopstvene uloge - mentora, menadžera u kulturi, edukatora, facilitatora

Univerzalni pojmovi

Preferiram, kao kustos, ali i kao posetilac, izložbu, koja je lišena jednolinijske muzeološke konsekventnosti, po datovanju, vrsti medija, koloritu i sl. Imponuje mi mogućnost povezivanja i suprotstavljanja ideja pojedinačnih dela, postavkom koja kod posmatrača potiče malo više proaktivnosti i želje za igrom, umesto gotovo posmrtnog mimohoda pored eksponata. Ukoliko je moguće ideju nekog dela opisati jednim pojmom ili zamišljenim skupom najmanjih zajedničkih sadržilaca, zašto je ne suprotstaviti izloženim delom na zidu prekoputa? Da li možemo da pronađemo u sebi dovoljno zainteresovanosti da tako ukrštena dva pojma, dve priče ili više njih, mogu da otvore polje komunikacije, ma koliko to bilo naizgled zbunjujuća, nespojiva ili nasumična situacija. Postoje neki koji smatraju da je takav pristup potencijalno manipulativan, jer može da svede nečiji rad na jedan podatak, čime se ozbiljno degradira delo. Trudim se da to imam na umu kao rizik postavke, želeći da, zapravo, istaknem added value svakog pojedinačnog rada, upravo tom mogućnošću stvaranja novog sadržaja, u interakciji sa drugim delima. Sve se, i ovaj put, dešava, u glavi posmatrača; način kreiranja novih “rezultata” zamišljenih korelacija pojmova je sasvim ličan, intiman proces. Obični pojmovi su postavljeni baš na ovakav način, a sudeći po reakcijama publike, uspostavljanje komunikacije među delima je bilo mnogima zabavno.

Čini se da se u onome što je predstavljeno kao smisao ove izložbe može pronaći i ona čuvena sintagma ruskih formalista o deautomatizaciji percepcije, koliko su “Obični pojmovi” zapravo pokušaj da se ono što je naizgled svakidašnje i obično, pored čega se prolazi sa podrazumijevanjem, ponovo oživotvori?

- Zgodna komparacija. Dok su ruski formalisti insistirali na povratku izvornom značenju reči, kritikujući, pored ostalog, otuđenost od pojmova, mi smo se orijentisali na prilično bazične stvari, koje se tiču koncipiranja dela. Pojednostavljeno rečeno, svaki/a umetnik/ca se nalazi ispred zastrašujuće belog i praznog platna na početku stvaranja dela. Crtež koji tu nastane je višestruki statement, čak i u naizgled formalnom smislu. Na tom belom platnu nastaje jedan nov svet, ex nihilo. Dakle, ako nacrtate zeca, kakav je to zec? Je li to jedina moguća vizuelizacija zeca i zašto ga tako predstavljate; šta time sugerišete i zbog čega? Konačno, kako, u ličnoj refleksiji posmatrač vidi tog zeca i da li ste dopustili posmatraču da i njegova predstava zeca može da postoji uz onu na platnu, recimo? Ukoliko, usled vaših očekivanja o podrazumevanim reakcijama posmatrača, neodmereno pretpostavite da će i drugi, baš kao i vi na istovetan način da slože informacije, zanemarujući upravo bogatstvo raznolikosti u tumačenju, onda ste direktno naštetili razumevanju sopstvenog rada. To, najčešće, može da znači da ste nedovoljno istraživali, da ste, možda, potcenili posmatrača ili, prosto, da ste “zbrzali”. U tom slučaju, neuspešno oživotvoreni pojmovi će produbiti jaz između posmatranja i razumevanja. Kako god, šteta za platno.

U najavi izložbe govori se o univerzalnom karakteru naslovnih “Običnih pojmova”, kako u kontekstu umjetnika i radova koji su izložbom obuhvaćeni vidite tu univerzalnost?

- Do tzv. univerzalnosti značenja pojmova na ovoj izložbi smo se kretali postepeno i spontano. Inicijalno, studenti su se, u najvećoj meri samostalno, opredelili za pojmove koji su se meni učinili nezgrapnim, apstraktnim i zahtevnim za oblikovanje koncepta, odnosno za konačan izgled radova. Sami su insistirali na pojmovima, poput neba, odnosa ništavila destrukcije i čistoće rađanja, poimanja sreće, pitanja identiteta i spremnosti da delimo sopstvenu privatnost, shvatanja životnog puta, rodnoj poziciji u ovom društvu u odnosu na traženu pojavnost, ostavljanja nekog traga u životu kroz pitanja o trajnosti i efemernosti. Bez namere da usmerim na neko lično promišljanje, neku filozofsku misao, kao što mnoge moje kolege kustosi ponekad ne uspevaju da odole, ostavio sam otvorenim za tumačenje individualnim rešenjima, svakom ko poseti izložbu.

image
Postavljanje izložbe “Obični pojmovi”

Kustosiranje

Pojmovi kojima se bave umetnici su obični u sasvim profanom smislu, jer ih nebrojeno puta upotrebljavamo, u razgovoru sa drugima, u razmišljanjima. Kustos, verujem, nije u obavezi da bilo kome drži slovo, ili da gnjavi druge ljude sopstvenim vizuelnim instalacijama izložbi tuđih misaonih koncepata. Cenim lično ljudsko iskustvo, etički integritet i intelektualnu zrelost ljudi sa kojima sarađujem, i smatram dovoljnim da, u ovakvoj situaciji, omogućim prostor za direktnu komunikaciju između dela, međusobno, ali i sa posmatračem, koji je slobodan da povezuje, po želji, pojmove, posvećujući se, istovremeno samim delima i sopstvenim razmišljanjima. Moja pretpostavka je da je jedna izložba mesto razmene ideja, debate, journey svih koji su uključeni - umetnici, kustos, posetilac.

Primjećujem, takođe, da ste kroz rad sa Vašim studentima zapravo na izvjestan način insistirali na vraćanju procesnosti, tačnije na posmatranju umjetnosti kao jednog slojevitog procesa. Koliko je ta procesnost, kao iznimno važan segment umjetnosti, danas možda skrajnuta na marginu?

- U našoj kulturi ima mnoštvo izreka koje tako plastično i eksplicitno pogađaju jasnu misao. Ne biva pita od govana, jedna je od mojih omiljenih, i redovno je upotrebim, bez obzira na okolnosti, kada treba da istaknem važnost razumevanja i respekta nečijeg rada, koji je u direktnoj vezi sa kvalitetom završnog proizvoda. U našoj kulturi je, takođe, prečesto odomaćen stav kako je umetničko stvaranje nekakav božanski, mistički, samozatajan posao, koji običnim smrtnicima nije dato da razumeju. Ova vrsta prevare, koju forsiraju napola pismeni i netalentovani objašnjavači stvarnosti, neobično liči na sveprisutni samozaljubljeni pogled u slavnu prošlost naših ponositih nacija na Balkanu. Sve je nekada bilo bolje, čistije, sudbinski i pravoverno. Kada je već tako - onda nam je ova stvarnost, ma šta pokušali od nje da napravimo, na mikroplanu ili više od toga, zapravo, nikakva. To nas, posledično, i abolira od bilo kakve odgovornosti za sopstvene loše poteze, inertnost, fatalizam i nedela. U fazonu - life sucks, so why try harder?! Smatram da je proces nastanka jednog umetničkog dela nelinearan tok više različitih aktivnosti, koje integriše ozbiljna priprema i temeljno istraživanje, svest o kontekstu, lični kvaliteti, intelektualna i emotivna zrelost, ali i osetljivo kalibrisan lični aparat, kojim se procenjuje sopstveno mesto, validnost i aktuelnost ideje, na kojoj se pažljivo radi, sve do egzekucije u odgovarajućem mediju. Taj višeslojan i odgovoran proces je, neretko, mukotrpan i može da, ponekad, liči na opsesiju, koja ne popušta duži vremenski period. Za razliku od mnogih drugih zanimanja, bavljenje umetnošću se živi, i to ne kao pozerski lifestyle, nego kao opredeljenje iskrenog vernika u sopstveni sistem vrednosti, koji se ceo život preispituje, dograđuje i koriguje, tokom ličnog intelektualnog sazrevanja. Etape nastanka umetničkog dela uglavnom mogu da se segmentiraju, gotovo školski, i to bez bilo kakve mistifikacije. Ma kako to nekome grubo i nezgrapno zvučalo, to jeste tehnologija, a moj profesionalni fokus je upravo na tom procesu stvaranja.

Kroz projekat Kustosiranje, koji ste razvili sa Srđanom Tunićem, došli ste do dva pristupa “tehnologija izložbenog procesa” i “co-creation”, koji su primijenjeni i tokom rada na ovoj postavci. Možete li bliže objasniti o kakvim se pristupima radi? Također, rad u grupama ono je što doprinosi složenosti ove postavke, koliko je to bio izazov u njenom kreiranju?

- Tokom razvoja projekta Kustosiranje, Srđan i ja smo osmislili nešto drugačiji kustoski pristup u direktnom radu sa stvaraocima. S obzirom na to da nas je zanimao pojam kreativnosti, kako kod umetnika, tako i kod kustosa, rešili smo da testiramo sopstvena razmišljanja i eksperimentišemo (od 2012. god), tako što smo, umesto selekcije dela za jednu izložbu, što je najčešći framework, odabrali umetnike i otvorili mogućnost da stvore nova dela. Već tada odavno upoznati sa dragocenošću, mogućnostima, ali i zahtevnostima koje može da pruži timski rad (npr. projekat Kreativno mentorstvo), poželeli smo da oblikujemo platformu, istovremeno opuštenu i radnu, koja može da potakne ljude da slobodno “naglas razmišljaju” o tome šta bi želeli da rade, ali i da čuju mišljenja drugih i o sopstvenim idejama, ali i refleksiju na predloge drugih. Poznato je da ljudi u uzajamnoj komunikaciji ubedljivo najviše i nesputanije uče jedni od drugih, ali i o samima sebi. Ako tome dodate i problem solving situacije, simulirane i stvarne, integrisanost u grupu, novim, zajedničkim iskustvima, povećavaju se izgledi za produktivan timski rad. To su bile neke od osnovnih pretpostavki da poverujemo da je moguće stvoriti nešto novo - kako na individualnom nivou, tako i zajednički, kao posebno zanimljivu i, uglavnom, unapred nepredvidljivu priču, koja može da se prepozna kao nova umetnička produkcija.

image
Andrej Bereta (treći slijeva) sa studentima

Pitanje prije odgovora

Sasvim prirodno smo pronašli i sopstvene uloge - mentora, menadžera u kulturi, edukatora, facilitatora; ukratko, većinu aktivnosti koje obuhvata poziv kustosa u XXI veku. Ovakav rad u grupi smo nazvali Izložbenim projektom, a vremenom razvijan i prilagođavan različitim situacijama (festival Mikser 2012. i 2013, “Čekamo vas”, Dom omladine 2013, Akademski kurs za studente tri fakulteta Univerziteta u Beogradu itd), celokupan postupak prepoznali kao Tehnologiju izložbenog procesa. Struktura je skoro uvek ista, sa besprekorno jasnim vremenskim okvirom i, rečnikom projektnog planiranja, konkretnim izlaznim rezultatom i proizvodom. Krajnja tačka je novo delo, nova izložba. Etape, koje se nalaze negde između A i B tačke te zamišljene duži su fleksibilno prilagođene pojedincima koji čine grupu, vremenu, logističkim preduslovima, materijalnoj podršci, i, sve to sa ciljem da se stvori ambijent za nesputan razvoj i realizaciju ideja. Neki ljudi su veoma otvoreni za rad u grupi i rado dele znanje, a neki nemaju to iskustvo i, neretko, ne razumeju o čemu se radi. Mislim da je naš tradicionalni školski sistem otuđio pojedince od uzajamne saradnje i važnosti zajednice, ali i uskratio, izlapelim didaktičkim pristupom, mnogima da se slobodno izraze, na bazi sopstvenog razmišljanja i ličnog iskustva. Ukratko, kultura deljenja i celoživotno učenje su uverenja u kombinaciji sa experiental learning edukativnim pristupom, koja se nalaze u središtu ovog kustoskog koncepta.

Takođe, jedan od važnijih segmenata “Običnih pojmova” jeste insistiranje na odgovornosti umjetnika spram vlastitog rada, mišljenja ili kritičkog pristupa. Kako gledate na to u kontekstu današnjeg vremena?

- Stvaranje je, pre svega, veoma odgovorna aktivnost. Nešto poput one priče o slobodi, koja se svakim danom iznova osvaja. Od prvog susreta sa mojim studentima sam insistirao da mogu da rade šta god žele - po pitanju ideje, medija, načina izvedbe; ne zato što ja imam pripisanu ili umišljenu moć da tako kažem, nego upravo zato što će njihovi lični izbori sami odrediti parametre, u okviru kojih će se baviti tim svojim idejama. Ukoliko je umetnik u stanju da odbrani značenje novooblikovanih pojmova i njihove uzajamne odnose, a da koncept može da potakne posmatrača na neki dijalog koji je umetniku tematski važan, onda je, čini mi se, na dobrom putu solidno zamišljenog početka stvaranja jednog dela. U našoj stvarnosti je pojam kritike, od nekog momenta, pre četvrt veka, nestao, a na njegovo mesto se trampoliko udobno i bahato udomilo pljuvanje, denunciranje, omalovažavanje. Mislim da se to, mada deluje kao stihijna, haotična erozija vrednosti društva, ipak, nije dogodilo slučajno ili da može isključivo da se tumači kao posledica dešavanja. Ukoliko niste u stanju da kritički sagledavate pojave oko vas, onda vam je svejedno - kako živite, zašto tako živite, šta želite od svog života. Pa, zar to nije optimalan duhovni ambijent za neko ovovekovno ropstvo? Verovatno zvučim idealistički, ali verujem kako umetnici imaju i priliku, a možda i obavezu, da snažno i iskreno reflektuju našu stvarnost. Uzbudljiv i prijatan je osećaj kada to, ponekad, uspete da prepoznate u svojoj svakodnevnici.

U tekstu izložbe kazali ste da je zadatak umjetnosti prije svega da postavlja pitanja, koliko umjetnost danas na našim prostorima odgovara tom zadatku?

- Uopšte ne doživljavam sebe kao nekog ko izdaje zadatke u pravcu razumevanja umetnosti. Preciznije, ne verujem nikom ko bi se usudio nešto tako. Siguran sam da je dobro postavljeno pitanje mnogo moćnija stvar od odgovora. I, voleo bih da sam ja to smislio, ali nisam, naravno. Probajte da zamislite dijalog sa osobom koja zna sve odgovore, ima nepromenjiv stav i spremna je da vas muči dok ne poverujete u isto to. Pa, zar takvu matricu ne vidimo svaki ubogi dan u pola osam? Nemam nikakvu dilemu da umetnost ne daje nikakve odgovore ni na jedno pitanje, i izlišno je to tražiti od umetničkog dela; pogrešna adresa. Ukoliko smo prepoznali, posmatrajući jedno delo, pitanje, koje nismo umeli ranije da formulišemo, ili nam nije palo na pamet; ili nam je, pak, poznata tema, ali je malo drugačiji diskurs; sve ono do čega dolazimo, što nam liči na rešenja ima, zapravo, veze samo sa našom moći imaginacije, slobode u razmišljanju i smelosti da se iznutra provetrimo. Odgovor na vaše pitanje može svaki vaš čitalac da potraži već u sledećoj poseti najbližoj izložbi - koliko je spreman da posmatra dela kao životno bitnu stvar, ne samo umetniku, nego i posmatraču, tematski, vrednosno, estetski. Neka dela ne zaslužuju puno pažnje, jer i nisu umetnička, već samo liče; neka druga imaju manjkavost u postprodukciji, a neka nisu ostvarila komunikaciju sa posmatračem zbog pukog nedostatka podataka. Kako god, budimo dobronamerni kritičari, pa pružimo priliku umetničkom delu da nas unezgodi nekim novim pitanjem.