loader_50x90
loader_50x90
logo
Rubrika: Intervjui
Nenad Vukosavljević: Etnonacionalisti danas vode rat sjećanja
još 25 min. čitanja
nedjelja
13. Maj 2018.

Nenad Vukosavljević: Etnonacionalisti danas vode rat sjećanja

0:30
Aktivista Centra za nenasilnu akciju, govori o radu sa ratnim veteranima, kulturi sjećanja, procesu pomirenja, politici integracije...
Nenad Vukosavljević: Etnonacionalisti danas vode rat sjećanja
Vukosavljević: Treba prepoznati pravo na drugačiji pogled / Nedžad Horozović

Nacionalisti na vlasti danas forsiraju suočavanje sa prošlošću na destruktivan, nepošten način, oni su krajnje selektivni i sliku prošlosti formiraju po svom nahođenju

Zaborav ne samo da nije poželjan već nije ni moguć. Uvredljivo zvuči slušati takve savjete. Ja vjerujem da postoji ogromna potreba za konstruktivnim suočavanjem sa prošlošću

Pomirenje historija!? naziv je konferencije koja će od 15. do 17. maja u Sarajevu okupiti aktiviste za mir i ljudska prava, istraživače mirovnog rada, novinare i angažovane historičare iz različitih zemalja koje imaju ratno i postratno iskustvo. Konferenciju organizuje Centar za nenasilnu akciju Sarajevo - Beograd, a u razgovoru sa Nenadom Vukosavljevićem, aktivistom ove organizacije koja promoviše kulturu nenasilja i dijaloga, saznajemo da odabir učesnika nije nasumičan, već ukazuje na prepoznatu potrebu da se fragmentiran rad u ovim poljima uveže ili makar njegovi akteri dovedu u dijalog, jer svako na svoj način može dati značajan doprinos izgradnji ili razgradnji mira.

“Možda treba reći i nekoliko reči o tome na kakvo se pomirenje misli i šta se pod tim procesom podrazumeva. Društveno pomirenje jeste odustajanje od mržnje i predrasuda između ljudi koji se međusobno ne poznaju lično, već te osećaje generišu na osnovu pripadnosti kolektivu. Ma kako izgledalo da je pomirenje ustupak drugima, kojima se time oprašta nešto što je zapravo neoprostivo, mir, pravda, sigurnost su potrebe svih ljudi i svi jednako od toga profitiraju. Oslobađanjem od straha i mržnje pomažemo pre svega sebi, svojim najbližim, svom neposrednom i širem okruženju.”

Iako je rat u BiH završen prije skoro dvije i po decenije, ratne traume su prisutne u našem društvu, možda i zbog toga što su etnonacionalističke politike nastavile voditi rat drugim sredstvima. Kako se u takvom okruženju boriti protiv osjećanja mržnje, nepovjerenja i straha?

- Nije niko od nas imun na taj osećaj ugroženosti. Meni se najznačajnije čini prvo krenuti od sebe i ne dozvoliti sebi da vođen gnevom zbog nepravde koju osećam krivicu za to pripišem čitavom kolektivu. A nepravdi ima nebrojeno i svakodnevno smo izloženi pričama o nepravdi.

Zaborav nije moguć

Drugo, čini mi se jako važnim blisko sarađivati sa ljudima koji su sa “druge strane” i da koristimo jedni druge kao ogledalo. U vašem viđenju se prelama vaše životno iskustvo, u mom viđenju moje, upoznajući priče drugih, koračajući preko tih linija koje razdvajaju kolektive, svako od nas širi svoj pogled, stiče sposobnost razumevanja drugačijeg pogleda. Pritom je važno napomenuti da razumevanje ne podrazumeva i odobravanje ili svrstavanje na tu stranu.

I treće je iskazivanje saosećanja sa žrtvama nepravde, sa svih strana, a posebno sa one strane za koju nam govore da nam je neprijateljska.

Ove godine nastava historije u školama u BiH obuhvatit će i 1990-e. Da li ste upoznati sa načinom na koji će se izučavati taj period naše historije, odnosno da li postoji konsenzus koji bi mogao pomiriti različite interpretacije rata iz 90-ih?

- Nažalost, ne samo da ne postoji konsenzus oko interpretacije poslednjeg rata u BiH nego se kao posledica tog rata produbljuje jaz i u dominantnim, tj. zvaničnim pogledima na kompletnu istoriju, kako dvadesetog veka tako i ranijih perioda. Ali je možda najgore od svega to što ne postoji ni proces dijaloga kojim bi se radilo na tome da se zvanične interpretacije istorije makar približe jedna drugoj. Sve to zajedno proizvodi mržnju, strah, nesigurnost, povređivanje. I drži nas tako u vrzinom kolu već četvrt veka. Mi i dalje živimo u nekoj vrsti rata, izloženi medijskim porukama kojima etnonacionalisti, instruišući istoričare i medije, vode rat sećanja, nipodaštavajući žrtve drugih i veličajući žrtve svog kolektiva. Oni se takmiče trošeći kao gorivo budućnost generacija koje dolaze.

Kada govorimo o sjećanju na 90-e, danas na postjugoslovenskom prostoru postoji jaka politička struja koja tvrdi da prošlost treba zaboraviti. Moglo bi se reći da u tome prednjače eurobirokrate. Mislite li da Balkan može krenuti naprijed bez suočavanja sa ratnom prošlošću? Odnosno, da li je pristanak na zaborav istovremeno i pristanak na davanje danka nacionalističkim ideologijama?

- Zaborav ne samo da nije poželjan, već nije ni moguć. Uvredljivo zvuči slušati takve savete. Ja verujem da postoji ogromna potreba za konstruktivnim suočavanjem sa prošlošću, koje izbegava pojednostavljene istine i koje nije selektivno, ne skriva ništa pod tepih, koje traži susret preko granice neprijateljstva, prepoznaje ljude, potiče dijalog.

Granice u glavama

​Nacionalisti na vlasti danas forsiraju suočavanje sa prošlošću na destruktivan, nepošten način, oni su krajnje selektivni i sliku prošlosti formiraju po svom nahođenju i željama, sa ciljem veličanja “pravednosti” kolektiva koji opslužuju, a kojim, zapravo, upravljaju iz sebičnih interesa.

Može li se o pomirenju i suočavanju sa prošlošću govoriti bez da se u taj proces uključi cijeli region?

- Može se govoriti, ali se ne može uznapredovati. Granice jesu ponajviše u glavama i one se jednim delom poklapaju i sa administrativnim granicama. One nas sputavaju na razne načine i za mene pomirenje podrazumeva i oslobađanje od nelagode i straha koje granice nama znače.

Nedavno je u Sarajevu održan i skup koji je ponovo ozvaničio reaktivaciju REKOM-a u okviru inicijative EU. Da li je potrebno reaktivirati REKOM i ako nije, zašto nije?

- REKOM je dobra ideja jer podrazumeva saradnju preko granica i podrazumeva suočavanje sa činjenicama na jedan ljudskiji način nego što je to moguće u okviru formalnosti sudova. Preduslov uspeha te i sličnih inicijativa je da postoji istinski osećaj suvlasništva i saradnje svih bitnih aktera, a tu spadaju udruženja žrtava, organizacije za ljudska prava, mirovne organizacije i konačno političke elite.

O suočavanju se prošlošću se toliko govori da je ta sintagma već postala fraza. Kako u razgovorima o prošlosti izbjeći fraziranje i zaista raditi na procesu pomirenja?

- Ono što sigurno može pomoći jeste upustiti se u dijalog sa ljudima sa “neprijateljske strane” i zamoliti ih da iznesu svoju kritiku na dominantan narativ o ratu kakav postoji u našoj sredini, saslušati, razmisliti. Toga nedostaje. Postoji jako puno “pravedničkog gneva” ljudi razočaranih i povređenih zbog nepravde koju osećaju i koji samo čekaju da se iskale na nekome koga oni prepoznaju kao pripadnika onih koji su krivi. A nemaju snage i volje da isti aršin primene na “svoju” stranu. Toga ima puno i to odmaže.

U tom smislu mogu biti korisna i Vaša iskustva u radu sa ratnim veteranima. Aktivno ste uključeni u radionice Centra za nenasilnu akciju. Može se reći da CNA vodi jedan proces koji se odvija u sjeni mainstream politike. Koliko bi iskustva sa tih radionica mogla biti korisna kada bi neko zaista pokušao voditi politiku integracije?

- Ja sam deo tima koji radi sa ratnim veteranima iz trougla Bosna i Hercegovina - Hrvatska - Srbija već petnaest godina. Puno ljudi je prošlo kroz naše susrete i akcije. U medijima se najviše čulo o akcijama mešanih grupa ratnih veterana na mestima stradanja u BiH, kako posebno tako i na zvaničnim komemoracijama. Uveren sam da iskustvo susreta, dijaloga i saradnje sa neprijateljem, ostavlja neizbrisiv trag na ljude koji u njima učestvuju. Kod nekih je to vidljivo kroz promenu narativa, kod nekih su potrebne godine. Ono što čujem od njih, a što prepoznajem kao osećaj i kod sebe jeste ponos zbog iskazane hrabrosti da zajedno istupe iz suprotstavljenih i striktno ograđenih nacionalnih torova i učine nešto što smatraju korisnim za svoje društvo, a to je da doprinesu poštenijem suočavanju sa prošlošću, tako što će govoriti i o zločinima svoje strane i o svom delu odgovornosti za to.

Roba za vlastodršce

​Borci se lako i rado identificiraju sa tim da budu hrabri i zaista je npr. poseta neobeleženom mestu stradanja manjinskog naroda (koje je počinila vojska kojoj su oni pripadali), nešto za šta je potrebna hrabrost. Kroz rad sa borcima u meni se učvrstila vera u to da je moguće dotaći ljude čak i onda kada vas njihova viđenja i verovanja vređaju, samo ako izbegnete da i sami padnete u matricu vređanja, ako poštujete ljudsko dostojanstvo, uvek i svugde.

Za mene bi politika integracija bila politika koja prepoznaje pravo na drugačiji pogled, koja podupire napor da se on razume, to je istovremeno i borba sa sobom, nije to uvek lako, ali čvrsto verujem da je to jedini put.

Može li nezadovoljstvo koje osjećaju ratni veterani biti zloupotrijebljeno od vladajućih političkih partija, čija je vladavina i utemeljena na etničkim podjelama?

- Ratni veterani su za vlastodršce zgodni da se ponekad na njih pozovu i njihovim kredibilitetom okite, ali suštinski oni su za njih potrošena roba i jedino ih interesuje da ne postanu delom pobune protiv vlasti. Ratni veterani sa kojima mi radimo su većinom invalidi, ljudi pogođeni traumom, ponekad nemaštinom i često razočaranjem. Sumnjam da bi oni danas-sutra, ne daj Bože, mogli biti u nekakvim novim borbenim redovima.

Jedan ste od autora izložbe “Rat sjećanja”. Sadašnja kultura sjećanja u BiH je očigledno selektivna, odnosno, različita mjesta se jednostrano pamte ili zaboravljaju. Kako se to u budućnosti može mijenjati?

- Neki od spomenika su podignuti na neprimerenom mestu ili imaju neprimeren sadržaj, oni svakodnevno emituju te svoje poruke mržnje ili poručuju nekome da nije dobrodošao i to je deo naše sadašnjice i budućnosti. Dokle god dominantne politike sećanja budu takve kakve su danas, ovaj problem će opstati, ali njegovo rešavanje vidim kao proces koji počinje time da je problem uočen i da je na njega ukazano. Sledeći korak bi bio javni dijalog o tome na koji način sećanje na rat oblikuje našu sadašnjost i budućnost, a šta kao društvo želimo u tome da promenimo. Ono što mi je važno da kažem jeste da ne vidim buldožer kao jedino moguće rešenje, iako bi sigurno i takvih predloga bilo za neke spomenike. Nije poenta u tome da se rat nastavi rušenjem spomenika, već da se završi. Kada smo već kao društva propustili priliku da završimo rat oblikujući model sećanja koji sem poštovanja spram žrtava, upozorava i povezuje ljude preko granica, imaćemo šansu u budućnosti da to uradimo.

Strah od dijaloga

Materijalizacija sećanja kroz spomenike je svedočanstvo vremena u kojem živimo, zato su oni takvi kakvi jesu. Danas, sutra, ti isti spomenici koji danas možda bodu oči mogu upravo poslužiti da se prisetimo toga kako ne treba raditi. To je samo pitanje dominantne interpretacije kojoj će biti podvrgnuti, a ona je opet odraz stanja svesti u samome društvu. Baš zbog toga je važno da svoje mesto u preoblikovanju načina sećanja pronađu ljudi koji nisu samo istoričari, političari ili udruženja žrtava, jer to je zadatak za celo društvo, nešto što se tiče svih nas i sve nas pogađa.

Konferencija nosi naziv Pomirenje historija!? Očito je da se pod tim misli na različite interpretacije događaja iz prošlosti. Mislite li da je moguće uspostaviti jednu interpretaciju koja bi bila potpuno objektivna? Da li se u tom slučaju radi o dominaciji jednog modela prošlosti i da li je jedina alternativa tome ravnopravno sapostojanje različitih interpretiranja prošlosti?

- Naslov konferencije sadrži znak uzvika i pitanja na svom kraju, čime smo želeli poslati poruku da smo u procesu ispitivanja, da nemamo spremne i gotove lekcije. Želimo da pozovemo i izazovemo na razmenu, saradnju i kritiku.

Mislim da kod nas u društvu postoji strah od upuštanja u proces dijaloga o prošlosti, jer ljudi misle “ako to podrazumeva da mi trebamo nešto promeniti u našem viđenju, onda toga neće biti, jer naše je istina”. Zato, “haj’mo prvo čuti šta treba da bude rezultat pa da znamo da li da se upuštamo”. Mislim da se oko činjenica vezano za broj žrtava i okolnosti stradanja treba i mora pronaći zajedničko tlo i to nije tako teško jer je značajan posao već urađen oko toga. Problem predstavljaju interpretacije činjenica i njihova kontekstualizacija na način da se skladno uklapaju u dominantne narative o ratu, a koje su isključive i selektivne. Narativi međusobno nastavljaju rat.

Ono što mi se čini da je potrebno jeste demitologizacija sopstvenih narativa, dakle razgovor o “nedodirljivim istinama” koje onim drugima jesu uvredljive i predstavljaju centralne tačke sporenja. One su poznate i tiču se uzroka rata, karaktera rata, genocida, odgovornosti za ratne zločine. Ostrašćenost je do sada sprečavala dijalog pa se svako odstupanje automatski tretiralo kao izdaja. Lako je razumeti vezu osećaja povređenosti i ostrašćenosti, ali ako ova generacija ne smogne snage za taj proces koji počinje dijalogom, bojim se da nam budućnost neće biti dobra. Čujem ponekad od ljudi polušaljive izjave kako bi bilo lepo da su nam susedi neki drugi narodi i pitam se da li je naša međusobna sličnost baš toliko nepodnošljiva koliko izgleda.

Priroda promene u sopstvenom narativu koja nastaje dijalogom, a to je nešto što vidim u procesu kroz koji prolaze ratni veterani koji sarađuju, nije u tome da se ljudi jedne strane odreknu svoje borbe u kojoj su učestvovali i u koju su verovali, pa da na taj način nešto izgube. Priroda promene je da se saznaju i prihvate druge perspektive, prepozna njihova legitimnost i da se poštovanjem drugog obogatimo tako što ćemo stvoriti stvaran osećaj poverenja i sigurnosti sa svojim komšijom, bivšim neprijateljem.