loader_50x90
loader_50x90
logo
Rubrika: Intervjui
Ranko Bugarski, lingvist i profesor: Deklaracija nastavlja da živi i stiče nove pristalice
još 25 min. čitanja
četvrtak
17. Maj 2018.

Ranko Bugarski, lingvist i profesor: Deklaracija nastavlja da živi i stiče nove pristalice

0:30
Ranko Bugarski, lingvist i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, član Evropske akademije nauka i umjetnosti i ekspert Savjeta Evrope za regionalne ili manjinske jezike, za Oslobođenje govori o svojoj novoj knjizi “Govorite li zajednički”, posvećenoj Deklaraciji o zajedničkom jeziku
Ranko Bugarski, lingvist i profesor: Deklaracija nastavlja da živi i stiče nove pristalice
Zijah Sinanović/, Najžešći protivnici Deklaracije su oni koji su osjetili da im ona ugrožava grupne ili lične interese i pokušali to da zamaskiraju brigom za naciju i njen neprikosnoveni jezik

Knjiga “Govorite li zajednički”, kako stoji u njenom podnaslovu, govori o nastanku i recepciji Deklaracije o zajedničkom jeziku. Nakon što je više od godinu bila predmet osporavanja i polemika, kako danas gledate na rezultate i domete Deklaracije?

- Uz očekivana osporavanja i polemike, Deklaracija je naišla i na široku podršku. Broj njenih potpisnika iz regiona, dijaspore i dalje širom sveta, premašio je 9.000, a svakako bi bio i znatno veći da je ovaj dokument postavljen na internet i na engleskom jeziku, pored ovog zajedničkog na kome je napisan. Deklaraciju su nedavno potpisali i tako poznati intelektualci kao što su teoretičar jezika i filozof Noam Chomsky, britanski sociolingvist Peter Trudgill i austrijski istoričar, stručnjak za Balkan, Florian Bieber.

(Ne)važna političnost

image
Knjiga "Govorite li zajednički?", objavljena u Biblioteci XX vek

Ovakav odziv pokazuje da je nezadovoljstvo rigidnim nacionalističkim jezičkim i identitetskim politikama u državama našeg regiona naraslo do mere koja opravdava ovakvu jednu inicijativu. Pošto ju je pokrenula grupa javnih ličnosti bez ikakve političke podrške ili izvršne moći, ona ne može računati na neke neposredne mere koje bi zajednički preduzele političke vlasti u ovim državama. Ali može delovati dugoročno, šireći svest govornika zajedničkog jezika, naročito onih iz mlađih generacija, o tome da oni, nasuprot zvaničnoj separatističkoj ideologiji i politici, imaju mnogo više zajedničkog nego što se to službeno prikazuje. Dosadašnje reakcije pokazuju da Deklaracija već deluje u tom pravcu, pa se njen ukupni učinak može oceniti kao pozitivan.

Zbog čega ste smatrali da je važno Deklaraciji posvetiti cijelu knjigu?

- Regionalne konferencije projekta Jezici i nacionalizmi i Deklaracija koja je od njega potekla jesu vredne inicijative većeg broja posvećenih pojedinaca bez ličnog interesa i s najboljim namerama, u čijem sam ostvarenju stoga i sam učestvovao. Knjigu sam napisao u želji da one ostanu trajno zabeležene u štampanom obliku, u renomiranoj ediciji kakva je Biblioteka XX vek Ivana Čolovića. Istina, mnogo toga u vezi s Deklaracijom može se naći na internetu, ali jedno sintetičko autorsko svedočanstvo ipak je nešto drugo.

Jedna od ozbiljnijih kritika Deklaracije došla je od filozofa i pisca Borisa Budena. Buden Deklaraciju vidi kao rezultat paradoksa apolitičnosti, koju navodno sadrži, i političkog uzroka njenog pisanja, odnosno otpora dugogodišnjoj praksi razdvajanja učenika u školama, pri čemu se jezik (u okviru nacionalne grupe predmeta) koristi kao izgovor. Da li je, po Vašem mišljenju, Deklaracija bila politična i koliko je za Vas i ostale saradnike bilo važno da ona ima taj karakter?

- Poštujem svako kvalifikovano mišljenje o Deklaraciji, ali lično ne mislim da je pitanje njene političnosti osobito važno. Ona ima neizbežnu političku dimenziju utoliko što se bavi standardnim jezikom, koji je sam po sebi dobrim delom politički određena kategorija, ali po meni nije primarno politički, nego društveni i kulturni dokument. Deklaracija nije motivisana nekim političkim stanovištima ili programima, nego naprosto nizom velikih praktičnih problema izazvanih neadekvatnom jezičkom politikom. Koliko sam mogao da uočim, kao jedan od tridesetak učesnika u njenom sastavljanju, ni velikoj većini drugih nisu bila u središtu pažnje pitanja opšte politike. Druga je stvar što je ona u napadima od strane političara i njima bliskih nacionalno angažovanih lingvista optužena da politizuje jezik (koji, je li, dotada nije bio politizovan!) u neke nečasne svrhe, uperene protiv ovog ili onog jezika i naroda.

Ako Deklaracija jeste politična, što ističe i Snježana Kordić, onda je to u nacionalnim lingvističkim krugovima diskvalificira kao nenaučnu, dok, s druge strane, lijevi intelektualci poput Budena smatraju da ona ne može dovesti do većih promjena jer nije dovoljno politična. Kako Vi gledate na ovaj paradoks, odnosno, da li se unutar ovog dokumenta političnost i naučnost moraju međusobno isključivati da bi on polučio neke značajnije rezultate?

- Deklaracija je ono što je u datom trenutku mogla saglasno da ponudi veća grupa javnih intelektualaca različitih nacionalnosti, profesija, pa valjda i političkih uverenja, koji ni u kojem drugom smislu ne predstavljaju koherentan kolektiv niti nude nekakvu politički definisanu platformu. Što naravno ne znači da neko drugi, kome je bliži konkretan politički angažman, ne treba da krene u neku širu društvenu akciju sa mogućom jezičkom komponentom. Sama Deklaracija verovatno se može kritikovati po raznim osnovama, ali ne verujem da je za njenu ocenu presudno pitanje mere njene političnosti. A ona nije ni naučni traktat, nego poziv na širu društvenu akciju, pa je važno samo da ne protivreči naučno proverljivim činjenicama. Ukratko, ne vidim tu neki paradoks, niti opreku između političnosti i naučnosti, a insistiranje na tome dobro dolazi kritičarima koji bi vrlo realne praktične probleme o kojima je u ovom apelu reč najradije gurnuli pod najdeblji tepih, kako ne bi ugrožavali njihovu moć i privilegije stečene pod geslom „Divide et impera“.

Deklaracija je uzbunila nacionalne duhove u sve četiri države čijih se standardnih jezika dotiče. Stekla sam utisak da su napadi na nju sa “nacionalnog fronta” odavali istinsku paniku zbog formiranja kritične mase koja se ne boji javno izaći s očiglednom istinom da govorimo zajednički jezik. Da li je moguće očekivati da stav izrečen u ovom dokumentu postane temelj za dijalog sa nacionalnim lingvističkim krugovima?

- Delim taj vaš utisak i verujem da bi takav dijalog bio od najveće koristi, ali bar zasad nisam optimist. Žestina napada na Deklaraciju i njene potpisnike, uz skoro potpuno odsustvo spremnosti na mirnu i racionalnu raspravu, ne govori o interesovanju tih krugova za bilo kakav dijalog, naprotiv.

Gvozdena pregrada

image
Picasa/ Poštujem svako kvalifikovano mišljenje o Deklaraciji, ali lično ne mislim da je pitanje njene političnosti osobito važno

Moraće da prođe neko vreme da se najpre duhovi smire, a potom da se u mirnijoj političkoj i intelektualnoj atmosferi ponešto promeni u glavama sve većeg broja ljudi, kako bi možda sledeća generacija nacionalnih lingvista na svim stranama mogla da preispita nasleđeno stanje, odmeri kakva je jezička politika u opštem interesu (a ne u interesu partikularnih nacionalističkih elita), te složno krene u akciju. To je ona promena svesti o kojoj sam ranije govorio, a koja neće doći preko noći.

U BiH ovih dana pratimo objavljivanje novog pravopisa bosanskog jezika autora Senahida Halilovića, koji je istovremeno podržao Deklaraciju i istakao potrebu rada na zajedničkim normativnim priručnicima. Kako zamišljate zajednički rad na uklanjanju nacionalističkih jezičkih praksi (kao što su podijeljene škole, lektorsko “prevođenje” u institucijama, titlovanje filmova i slično), ali i na izradi zajedničkih priručnika?

- Nacionalističke jezičke prakse koje pominjete pripadaju širem domenu društvenog života i mogu se postepeno menjati kako se za to budu sticali uslovi, jer period nacionalističke indoktrinacije traje isuviše dugo, ostavljajući pogubne posledice. Ipak bi se, uz malo čuvene političke volje, ponegde nešto moglo učiniti već sada, uz elastičnije i adekvatnije tumačenje postojeće regulative. Primera radi, ne postoji obaveza da se deci koja pohađaju odvojenu nastavu zabranjuje mešanje i druženje i izvan časova, ponajmanje podizanjem fizičkih prepreka u školskom dvorištu, nego su tu skandaloznu praksu iz vlastitog političkog interesa samovoljno uveli lokalni moćnici. Kako kažem u knjizi, „gvozdena pregrada u dvorištu škole u Travniku nije iskovana u dalekom Ohaju“. Slično važi i za neke druge oblike manipulacije putem jezika, ali bi izrada zajedničkih normativnih priručnika ipak podrazumevala korenitije promene vladajuće politike. Sa stručne strane to je naravno moguće i u tom smislu podržavam predloge profesora Halilovića, čiju podršku Deklaraciji smatram veoma važnom. Čak mi se čini da bi upravo „trojezična“ Bosna i Hercegovina bila najpogodnija polazna tačka za inicijative te vrste, dok je, nažalost, takva saradnja između država - na primer, Srbije i Hrvatske - pri sadašnjem rasporedu političkih snaga čista utopija.

U knjizi primjećujete kako su aktivnosti oko Deklaracije primjer vaninstitucionalnog djelovanja građana, što je jezička politika “odozdo nagore” za razliku od institucionalne ili “odozgo nadolje”. Možete li dati neke primjere i moguće načine funkcioniranja ovakve, demokratske jezičke politike?

- Jezička politika i planiranje jezika generalno spadaju u delokrug rada državnih institucija koje svoju delatnost usmeravaju prema građanima (slikovito rečeno, ali u stručnoj literaturi već terminologizovano, „odozgo nadole“). Međutim, kada grupe tih građana nisu zadovoljne stanjem stvari u nekom domenu niti merama koje vlasti eventualno preduzimaju u cilju poboljšanja situacije, one mogu da se samoorganizuju i ponude vlastima svoja viđenja i predloge (što je smer „odozdo nagore“). Najpoznatije inicijative ovog tipa vezane su za manjine u multietničkim i višejezičnim društvima i njihove često ugrožene jezike (npr. slučaj irskog, galicijskog, romskog, u Srbiji naročito bunjevačkog i vlaškog, itd). Specifičnost Deklaracije kao izrazito vaninstitucionalne akcije je u tome što se ona ne odnosi na slabo zaštićene manje jezike, nego upravo na većinski, službeni jezik (ili jezike). To je doista neobično - kao, uostalom, i cela situacija oko našeg zajedničkog jezika. Drugi primer su popularne aktivnosti „odozdo“ na području rodne ravnopravnosti. Pri tome je poželjno da se državne i građanske akcije usklade, kao u slučaju institucije nacionalnih saveta/vijeća nacionalnih manjina u Srbiji ili Hrvatskoj, nadležnih za predlaganje određenih mera državnim organima. U okviru Saveta Evrope ovakvoj saradnji je posvećena Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima, a u obrazovnoj sferi Zajednički evropski referentni okvir za jezike.

Nakon gotovo više od godinu od potpisivanja Deklaracije, šta vidite kao najveći izazov u njenom tumačenju i razumijevanju?

- Rekao bih da je najveći izazov u drastičnom falsifikovanju njenih motiva i ciljeva, praćenom omalovažavanjem njenih sastavljača i potpisnika, od strane političkih vlasti i/ili „nacionalnog fronta“, kako ga nazvaste - naročito u Hrvatskoj, ali povremeno i u ostale tri države.

Lingvistički inžinjering

image
U naslovima dvadesetak reprezentativnih „naših“ gramatika u posljednja tri stoljeća javljaju se nazivi ilirski, ilirički, slavenski, slavjanski, serbski, hrvatski ili srpski, srpskohrvatski, bosanski, hrvatski, srpski i crnogorski

Najžešći protivnici Deklaracije su oni koji su osetili da im ona ugrožava grupne ili lične interese i pokušali to da zamaskiraju brigom za naciju i njen neprikosnoveni jezik. Tom nasrtaju ipak su se javno i odlučno suprotstavili mnogi ugledni potpisnici u sve četiri sredine. Posle nekog vremena napadi su utihnuli, valjda u očekivanju da cela akcija polako potone u zaborav. Međutim, izgleda da neće biti tako, jer - kako sam već istakao - Deklaracija očito nastavlja da živi, stičući nove i neretko istaknute pristalice. To je kratak dokument, jasan svakome ko ga pročita bez predrasuda i zle volje. Ozbiljno argumentovanog javnog osporavanja njenih postavki bilo je tek u tragovima, a besprizivne javne diskvalifikacije ipak upućuju na neke druge motive.

U knjizi također navodite da je za jezik ovih prostora postojalo, u toku povijesti njegove standardizacije, bar jedanaest naziva. Koji su to nazivi i zbog čega smo toliko emotivno vezani za njih?

- Taj podatak iz sopstvenih istraživanja saopštila je prof. Rajka Glušica sa Univerziteta Crne Gore na jednoj od konferencija projekta Jezici i nacionalizmi. Ona je ustanovila da se u naslovima dvadesetak reprezentativnih „naših“ gramatika u poslednja tri stoleća koje je pregledala javljaju nazivi ilirski, ilirički, slavenski, slavjanski, serbski, hrvatski ili srpski, srpskohrvatski, bosanski, hrvatski, srpski i crnogorski. Zvanični naziv jezika nosi znatan simbolički naboj, pa se govornici za njega emotivno vezuju nezavisno od pitanja međusobne razumljivosti različito nazvanih jezika. Epoha nacionalizma u Evropi ustoličila je neopozivo geslo „svakom svoje“, koje podrazumeva da jezik mora nositi nacionalno ime, i u svetlu tog principa - koliko god prevaziđenog - nije od većeg značaja neosporna činjenica da se govornici sva četiri naša danas priznata jezika, uprkos već 25-godišnjem „razlikovnom“ lingvističkom inženjeringu, i dalje bez ikakvih teškoća sporazumevaju na - zajedničkom jeziku.

Ukoliko bi nacionalističke jezičke politike odnijele konačnu pobjedu na ovim prostorima, može li se zamisliti da se četiri standarda toliko udalje jedan od drugog da postanu međusobno nerazumljivi?

- Mislim da ne može. Ako se to ni u kojoj meri nije moglo postići za četvrt veka, neće moći ni kasnije. Isuviše toga je zajedničko u glasovnoj i gramatičkoj strukturi i opštoj leksici, dakle srži jezika, što ne podleže intervencijama ambicioznih jezičkih planera. O tome svedoči, na primer, skroman učinak glasovnih reformi u bosanskom (glas h) i crnogorskom (glasovi š i ž), koje nisu šire prihvaćene. A na međusobno razumevanje u običnoj, svakodnevnoj komunikaciji kao osnovnoj funkciji svakog jezika ne utiču normalne razlike, ponajviše u specijalnim registrima i terminologijama (administrativnim, naučno-tehničkim ili religijskim), gde je dalje ciljano udaljavanje moguće.